U svojem najnovijem radu The Permanent Effects of Fiscal Consolidations  (http://faculty.insead.edu/fatas/CEPR_DP10902.pdf) Antonio Fatás i Lawrence H. Summers zaključili su „da je globalna financijska kriza permanentno smanjila BDP svih razvijenih ekonomija i da se ni u jednoj ne očekuje povratak na pred-kriznu razinu“.

Istovremeno „mnoge su zemlje pribjegle politici financijske konsolidacije [tj. politici rezanja] što je imalo negativan učinak na stope rasta“. Koristeći se metodologijom Blancharda i Leigha iz 2013. (https://www.imf.org/external/pubs/ft/wp/2013/wp1301.pdf) zaključili su da fiskalna konsolidacija (tj. politika rezanja) ima „dugoročne negativne efekte na BDP, s horizontom mnogo dužim od onog kojeg predviđa tradicionalna analiza multiplikatora fiskalne politike“.

Pokazali su „da je značajni dio razlike potencijalnog i aktualnog BDP-a direktni rezultat fiskalne konsolidacije“ te da „dugotrajni efekti fiskalne konsolidacije zemlje uvode u negativni krug u kojem su pokušaji smanjenja državnog duga nedjelotvorni zbog smanjenja BDP-a. Kako BDP permanentno pada, pokušaji smanjenja duga pomoću smanjenja potrošnje i povećanja poreza dovode samo do rasta omjera duga i BDP-a“.

Konačni je zaključak da se radi o „fiskalnoj konsolidaciji koja samu sebe poražava i to je posebno izraženo u Euro zemljama“.

Moglo bi se reči, pod suncem ništa novo. Ekonomisti to govore već godinama, bar velika većina onih najpriznatijih.

No, političke elite s obje strane Atlantika (pogotovo one na istočnoj strani) to godinama ignoriraju. Ne brine ih nezaposlenost (tj. aktualni BDP znatno niži od potencijalnog) nego ih brine deficit i njegova konsolidacija.

Ta briga nije proizašla iz neke ozbiljne ekonomske analize nego iz „ozbiljnog“ i prijeteći zlosutnog govora o opasnostima deficita, koji se toliko ponavlja da je postao gebelsovska „istina“. (Papige koje toj mantri stalnim ponavljanjem daju auru ozbiljnosti Krugman slikovito zove „Veoma Ozbiljnim Ljudima“, dok taj tip pseudo makroekonomije koji je preplavio medije Wren-Lewis naziva „Macromedia“.)

Međutim, sve je više dokaza da su čak i kritičari politike rezanja podcijenili koliko je ta politika destruktivna. Ne samo da dovodi do kratkoročnog gubitka poslova i ekonomskog outputa nego ih i dugoročno osakaćuje.

„Histereza“ ( kako se u ekonomiji naziva situacija u kojoj politika koja kontrahira ekonomiju kratkoročno, ostavlja posljedice i dugoročno) nije bila nešto za što su politiku rezanja bili spremni osuditi i njeni najveći kritičari (vjerojatno u strahu od vike Boećana).

Danas sve više ekonomista o histerezi govori kao o činjenici (naime, čak i zemlje koje su se relativno dobro oporavile od krize, očito nisu ni blizu predkriznim projekcijama). Osim Fatása i Summersa na to ukazuju i mnogi drugi (npr. Laurence M. Ball u Long-term Damage from the Great Recession in OECD Countries, usp. http://www.nber.org/papers/w20185).

U tom kontekstu zaista je ironično da se politika rezanja provodila (i još se provodi) pod parolom dugoročne odgovornosti suprotstavljene površnim i kratkoročnim dobitima.

Hoće li vijest doći do političkih elita i hoće li je one čuti? Hoće li „Svi važni i ozbiljni ljudi to kažu, a i svi mediji to pišu“  prestati biti temelj političkog odlučivanja? Sumnjam.

Krugman s pravom podsjeća da je stagnantna inflacija 70-tih promijenila i ekonomsku i političku ortodoksiju. No, važni i ozbiljni ljudi tada su priznavali svoje greške i na njima učili. Današnji Važni Ozbiljni Ljudi niti priznaju niti uče, bojim se da oni samo zarađuju.

Odgovori

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s